Main menu

Село Бингула се помиње у мађарским и записима католичке цркве још 1445. године. Било је посед утврђеног каштела у Рачи, насељено католичким становништвом. Према верској административној управи, припадала је моровићком архиђаконату, са седиштем бискупије у Печују. У XVIII веку Бингула се помиње као српско насеље, а на Смичикпасовој карти Срема уписана је 1730. године.

БИНГУЛА

Бингулу су заузели Турци 1526. године, у време похода султана Сулејмана II Величанственог на Беч. Овим делом Срема они су владали до 1688. године.

У турској пописној књизи - дефтеру за Срем, из 1578. године, Бингула је уписана као пореско место у Сремском санџаку. Бингула је била једно од великих села у Илочкој нахији, имала је 39 кућа са 35 породичних земљорадничких домаћинстава, са 284 одраслих мушкараца, који су са члановима породица чинили сеоску заједницу којом је управљао кнез. Село је било изграђено од кућа земуница укопаних у земљу, брвнара и колиба плетара, изграђених од прућа и блата.

У дефтеру су уписане старешине домаћинства: Радича Иван, Вукић Радосав Радован Бојић, Драјин Иван, Павле Владисав, Радослав Вукосав, Петко Димитрио, Млади Иван, Петко Радича, Вукић Иван, Вукашин Вукић, Бора Радул, Радоба Иван, Јован Драгић Никола Радица, Петар Драгић, Вулега Никола, Стефан Радица Цветко Ђурић, Драгић Радоје, Јован Радисав, Владисав, Радосав, Стефан Вукосав, Рача Вукмир, Радоба Вукић, Радуније Вукац, Владисав Бураш, Петар Драгобрат, Радосав Ивко, Иван Радоје, Оливер Радоје, Лазар Милко, Радивој, Стефан Радича, Вукашин Рајко, Михајло Дичић и досељеници; Добросав, Милосав и Радосав.

Становништво се бавило пољопривредом, повртарством, воћарством и сточарством. И на све гране пољопривреде плаћали су Турцима порез филуриј. Сакупљан је сваке године у пролеће на Ђурђевдан. Тај порез је убиран кроз цео XVI век.

Њиве су биле засејане житарицама: пшеницом, јечмом, ражи; од повртарских биљака гајени су лан и конопља од којих су израђиване тканине за одећу и за све остале потребе домаћинства. Гајене су разне врсте воћа, а у већим количинама грожђе. Од стоке узгајане су овце и свиње. На ливадама села гајене су пчеле ради добијања меда за исхрану и воска за израду свећа.
Према поменутом дефтеру Бингула је имала 39 домаћинстава која су преко сеоског кнеза Ивана Радича или Радина плаћала Турцима годишњи порез на све врсте пољопривредних и повртарских производа. Све облике сточарства, дажбине за клање свиња, десетак на кошнице од пчела, производњу вина намењеног продаји, дажбине на сено и дрва, разне врсте такса - наследна такса, посебан вид пореза, плаћала су досељеничка домаћинства. За потру, коју би начинила стока плаћана је казна. Казна је плаћана и на необрађено земљиште.

Последњи читлук сахибија власник земље у Бингули био је надзорник (Емин) из Митровице. Њему је село плаћало све врсте десетка, а султански порез убиран за војне потребе, у износу од 3 форинте годишње по сесији земље, плаћан је у Будиму, седишту пашалука. Бингула је била под турском влашћу од 1526. године а ослобођена је 1688. и припадала је обновљеној Сремској жупанији, а од 1698. године илочком властелинству, чији је власник био принц Ливије Одескалки. После ослобођења Срема од Турака први досељеници у Бингули били су пореклом из Македоније. Затим досељенике села чине православни Рашани - хајдуци и катане, опредељени да служе аустријском цару.

Бингула је 1702. године била велико и имућно село, са 60 кућа. Становници села бавили су се земљорадњом, производили су пшеницу и јечам. У воћарству је било заступљено виноградарство, а и сточарство је веома развијено. Гајили су говеда, коње, козе, овце и свиње.

У попису становништва Илочког властелинства, за Бингулу 1736/37. године, дата су имена породичних старешина, њихова презимена и имовинско стање. Породичне старешине били су: Миланко Марковић, Паун Смолановић, Теодор Јосимовић, Веља Радаковић, Нинко, Живан Судар, Никола Таутовић, Живан Сомборац, Нинко Фодварац, Михаило Остојић, Мишко Глигоревић Сима Југричић, Милико Костић, Илија Гојковић, Никола Радашевић, Лаза Топић Петар Глигоревић, Нешко Владисављевић, Паво Петковић, Јанко Дабић, Дејан Радимировић, Илија Живковић, Радосав Миливојевић, Риста Ковачевић, Благоје Костадиновић, Илија Стојановић, Анђелко Стојановић, Исак сенех, Новак Косавац, Максим Тодоровић, Никола Стојановић, Глигорије Милићев, Лаза Радоичић, Јован Руменчић, Максим Дроцић, Милица видуа, Цветко Харамбаша, Риста Пандур, Миросава видуа, Милица видуа, Утва видуа, Веселина видуа Живана видуа Аница видуа, Круна видуа, Манда видуа, Јована видуа, Марта видуа. Селом је тада управљао кнез Моја Гушаровић, његов заменик ешкут био је Павле Милутиновић и Петар биров - сеоски пандур. Године 1750. био је кнез Сима Ерцеговац а 1756. Риста Радојчић.

Имена потеса записана су у списку из 1736/37. године, а то су: Горње лице, Мохорац, Слободинци, Камење, Баракут, Зубача, Марјан, Циганска међа и сачувани су до наших времена.
Према попису становништва, Бингула је тада била село са већинским српским становништвом.

У другој сеоби Срба, која се догодила од 1737-1739. године, под пећким патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом, нове групе досељеника настаниле су се и у Бингули. Досељеници 1761. били су православни Рашани, по занимању земљорадници, међу којима је било занатли|а разних занимања, а у селу се налазио и дућан. У рату између Аустрије и Турске, познатим под именом Кочин рат, много народа из Србије преселило се у Срем, а Бингулу је тада населило 212 српских породица.

У српској револуцији 1848/49. Срби села Бингула, преко изасланика Андрије Исаковића и Луке Панића, присуствовали су сабору и прихватили одлуке Мајске скупштине, усвојене у Сремским Карловцима, о проглашавању Српске Војводине и подржали укидање феудализма.

Стару православну цркву у Бингули, посвећену Светом Георгију, коју је освештао Никанор крушедолски, помиње канонска визитациона комисија Карловачке митрополије 1732. године. У извештају, визитатори су за цркву оставили следеће податке: "Стара црква од дрвета, блатом олепљена, без свода, покривена шашом и прокисава, без крста. Звоница здраво стара, на четир' дрвена стуба с једним малим звоном. Трапеза од камена, умиваоница и крстионица од дрвета". Иконостас се састојао од шест престоних икона.

Друга црква, такође, од дрвета подигнута је 1751. године, а освештао ју је епископ Партеније. Нова црква од тврдог материјала сазидана је 1778. године. Покривање звоника лимом извео је Пенцли Грамер, 1805, а средином XIX века извршена је поправка црквеног крова. Тек деценију касније општина је почела да опрема унутрашњост цркве. Познати карловачки уметник Стефан Гавриловић насликао је икону Богородице, по цени од 200 форинти, са додатком од 2 акова вина и аков ракије.

Почетком друге деценије XIX века општина у Бингули закључила је уговор са новосадским дрворезбаром Аксентијем Марковићем. Избором уметника није био задовољан шидски протопрезвитер Стефан Урошевић и о томе је обавестио митрополита. У писму митрополиту скренуо је пажњу да је општина без његовог знања закључила уговор за израду новог иконостаса и да је уручила капару. Притом је нагласио да Марковић не испуњава редовно своје обавезе и да касни са радовима у многим местима. Конзисторија, такође, није била задовољна поступком општине у Бингули и вратила је уговор са планом препоручујући протопрезвитеру Стефану Урошевићу да уговор општина начини у споразуму са њим. Општина је 1804. закључила уговор са благородним господином Аксентијем Марковићем, билдхауером и гражданином новосадским. Према уговору уметник је добио да изради иконостас и певнице, уз новчану награду од 1700 форинти. Марковићу је постављен услов да за годину и по заврши посао, а уколико га не заврши у одређеном термину, или начини неку грешку, подвргнуће се грађанском суду без обзира на "благородије". Марковић није завршио иконостас, јер је умро 31. марта 1806, а посао су наставили неколико месеци касније његови ученици и помоћници Јован Лашок и Сигисмунд Егерман.
Четири године касније општина је поверила сликање иконостаса и певница Стефану Гавриловићу. Одређено је да се мајстору за овај посао исплати у готовом новцу 7000 форинти, а на име депутата 1000 ока пшенична брашна, 1000 ока кукуруза, 4 мршава брава, од сваког дома по два пара кокошака, према потреби дрва за огрев, подвоз, довожење и одвожење уметника и бесплатан стан.

Гавриловић се обавезао да ће од 1. јула 1810. започети посао и завршити га до 1. јула 1812. године. Наглашено је да уколико мајстор не заврши посао до одређеног рока, "опшчество" ће задржати 1000 форинти ради "штрофа" (казне). Као што се види из архивске грађе новосадски уметник Матеј Петровић сликао је за цркву у Бингули две хоругве (заставе) 1831. године. Црква и иконостас потпуно су уништени у Другом светском рату.

За обављање богослужења и осталих верских обреда црква и свештеници располагали су црквеним књигама српског издања и књигама на руском језику штампаним у Москви и Кијеву - штампарија кијевскопечерске лавре, преко којих се српска митрополија карловачка супротстављала превођењу на унију и покатоличавању Срба у аустријској царевини. Руске књиге биле су поклон московске патријаршије српском народу, или су их дародавци куповали од руских калуђера путника који су их доносили из Русије.

Српске књиге које је црква користила биле су: Српско јеванђеље у рукопису, Службеник, Саборник, Псалтир и Октоих.
У првој половини XVIII века коришћене су књиге на руском језику: московске - Библија, Октоих, Триод, Требник, Часловац, Тестамент и кијевске – Часловац. У другој половини XVIII и у XIX веку коришћене су књиге на руском језику, штампане у Русији.
У парохији села Бингула од 1732. год. служили су свештеници:
Григорије Теодоровић и Георгије Сомборчевић 1732. године,
Јован Стојановић од 1742. до 1766. године,
Јован Чиклић, Георгије Христић и поп Максим 1751.
Јован Топић и Максим Попов 1756.
Теодор Марков, од 1761 до 1766, можда и касније
Аксентије Јовановић, од 1765. до 1787/8 год.
Атанасије Јованов, 1785.
Михајло Матић, 1801.
Светозар Петровић, 1905. године.

Српска народна школа у Бингули била је вероисповедна. Наставу су одржавали свештеници, учитељи-магистри и детонаставници. О школи се старала српска црквена општина, издржавала је школу и постављала и плаћала учитеље. Плата им је била мала, а исплаћивана је у новцу и натури. Школа у Бингули помиње се 1787/8. године, и била је троразредна. Од 198 уписаних ученика само је 13 похађало наставу. У првом разреду изучавана су слова и читање из малог буквара. У другом разреду читање, лепо писање, табела за срицање и мали катихизис и рачунање, а у трећем читање, лепо писање, српска граматика, моралне поуке, рачунање и велики катихизис. Управник школе био је Аксентије Јовановић, свештеник и катихета а учитељ од 1785. био је Петар Николић, знао је српски и немачки језик.

Учитељи у XIX веку чија су имена сачувана:
Ј. Бранковић, 1828. године,
Васил Стојановић, 1839 - 1843.
Јован Анђелић, 1845 - 1855. године,
Ј. А. Б. Л. сачувани иницијали учитеља из 1857. године. Остало што се о њему зна да је рођен у Товаришеву у Бачкој 1828. год.

Школа у Бингули имала је зграду, сазидану 1809. године. Од 1868. школа је комунална, делила се према узрасту ученика, који су је похађали и то: на основну за ученике од 6 до 12 година старости и поновну или пофторну за ученике од 13 до 16 година. Комуналну школу могли су похађати ученици свих вера и националности.
У основну школу 1905. године уписано је 70 ученика српске националности: мушких 45 и женских 25; а у пофторну 12 ученика. Наставу је одржавао Станислав Бингулац, учитељ.

Бингула је 1702. године имала 60 домова; 1766. 119 домова, 1810. године 157 домова; а 1900. 112 домова. За 1905. годину постоје подаци да је домова било 296.
Према националној и верској припадности било је:
Срба православне вере 722,
Словака, припадника евангелистичко-лутеранског учења протестантске вероисповести 481,
Немаца припадника католичке вероисповести 242,
Мађара припадника католичке вероисповести 216,
Припадника разних других националности и вера 31.

Жарко Лесек

Посетиоци

Број прегледа чланака
2611309