Main menu

ГУСЛЕ ФИЛИПА ВИШЊИЋА

Мало је оних музичких инструмената за које се може поуздано рећи да су толико срасли с менталитетом и сензибилитетом једног народа, да су једноставно постали саставни и нераскидиви део његове историје. Гусле, релативно једноставан жичани гудачки инструмент, управо је један од најбољих таквих примера. Како су се и када тачно нашле на Балкану, не може се са сигурношћу рећи, мада праћење њихових трагова у далеку прошлост, указује да им је порекло средња Азија и да су захваљујући миграцијама древних степских словенских племена донете и на просторе југоисточне Европе. Коликом су се потом брзином и интензитетом прошириле и усталиле у нашим крајевима, можда понајбоље илуструју редови овог анонимног аутора прибележени 1895. године у вршачком „Српству“:

„Међу та обележја нашег народног живота спада и српско народно гусларство. [...] Уз гусле је Србин опевао своју славу и јунаштво, уз њих је Србин опевао своју прошлост, страдање и пропадање, уз њих је Србин опевао своје делимично васкрсење - обнову своје славе, уз гусле је Србин опевао свој породични, друштвени, државни и народни живот - за то су гусле Србину тако миле и драге."

А шта су и какве су те „О! ва вјека моје миле гусле јаворове!“, којима Доситеј Обрадовић кличе у својој песми „Сербиа”, рекло би се егзотичан народни инструмент, који су поседовали и Вук Стефановић Караџић и владика Петар Петровић Његош, али и по епископу Николају свака сеоска кућа у Србији; јер како Његош вели „Гдје се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи”.

С органолошког становишта, скромна музичка направа, поприлично ограничених тонских и техничких могућности, али ето довољно снажна и продорна, да је лако постала и оруђе и историјско - културно оружје гуслара, апостола српске народне мисли и мисионара српског духа. Гуслари и гусле, једном речју наше гусларство, постаде свето српско занимање и знамење, што нам народ и име наше сачува кроз историју.

Сам овај традиционални гудачки кордофон, којим се одвајкада пратила епска песма, углавном се израђује из једног комада дрвета. Овално издубљен корпус или резонантно тело (тзв. варјача или карлица), пресвлачи се с предње стране затегнутом, уштављеном кожом. Она је најчешће од животиња до којих је човек најлакше могао доћи у свом окружењу: овчија, јарећа, понекад и зечија. На њеној разапетој површини буши се до десетак рупа, гласница, ради боље резонанције звука, а слични отвори се често урезују и на полеђини корпуса. На тело инструмента надовезује се дужи, танак врат, који завршава стилизовано изрезбареном главом. Она је неретко у облику животињске главе (коњске, орлове, овнове, јарчеве, змијске и сл.), понекад и људске фигуре одређених народних јунака и славних личности. Гусле нису темперовани инструмент, тако да на врату нема пречница (прагова), а тонови различитих висина, ређе на две, а углавном на једној, доста високо изнад врата разапетој струни, добијају се благим прислањањем и њеним додиривањем прстима за време гуђења. Она се затеже или угађа (штимује) према жељеној висини гласа певача, а помоћу дрвене чивије (кочић) утакнуте с доње стране у врат, непосредно на његовом преласку у главу инструмента. На супротној страни, при крају разапете коже корпуса, постављена је дрвена кобилица (коњић), преко које прелази други крај затегнуте струне, привезане за дугме (опута или чепић) утиснуто у спољни обод овалног дрвеног корпуса. Струне на гуслама, као и оне натегнуте на лучном гудалу прављеном од тврђег дрвета, сачињене су од више десетина дугих длака из коњског репа. Један крај гудала завршава стилизованом ручком, за коју се оно држи приликом попречног повлачења преко струне и произвођења звука. И док изрезбарене главе гусала, које представљају стилизацију животињских обриса, указују на својеврсну симболику номадског живота и сточарства, дотле су гудала често израђена у облику змије, коју можемо сматрати материјалном апстракцијом замишљене горштачке жестине и љутине. Није случајност ни што се овај инструмент најчешће израђује од јаворовог дрвета (понекад храстовог или ораховог), јер се управо дрво јавора сматрало симболом култа предака српске претхришћанске религије. О томе Јован Јовановић Змај пише у својој пештанској „Свесци“ 1865. године: „Ал’у најтеже доба пониче јавор - дрво, пониче заливено најврелијом крвљу. Пониче српско дрво, да Србин из њега гусле отеше“.

Гуслари приликом свирања седе, наслањајући инструмент на надколени део ногу; дланом једне руке (најчешће леве) придржавају усправно постављен врат гусала и истовремено прстима овлаш додирују струну повише њега, док другом, држећи гудало, гуде (превлаче) преко ње. Осцилације затегнуте струне производе доста оштре звуке, у распону од свега неколико тонова, али који у зависности од умећа извођача - истовремено певача и свирача, могу бити изразито експресивни. Свакој песми обично претходи краћи инструментални увод или предигра, затим следи песма са скоро унисоном пратњом, потом краће међуигре - места на којима певач може да одахне и на крају саме песме завршетак или кода. Музика коју гуслари производе у суштини је примитивна и утиском тек наговештава неку будућу лествицу (скала) која је у повоју, па већ самим тиме указује на прошлост и дугу историју инструмента. Једна од њених главних одлика је ритмизираност речитативног мелоса, који гуслар изговара уз непрекидно гуђење; из тога као да изниче и одређена мелодијска нит. Та, условно речено, мелодија, већином је равна и креће се у амбутусу од само два-три интервала, тј. свега неколико суседних тонова. Глас певача и пратећи звук инструмента се стапају, као да једва одступају од те униформне линије. Треба нагласити да гусле нису инструмент на коме се солистички музицира, већ искључиво прати казивање песме, које пре нагиње рецитовању но певању. Од момента наступа гусларевог, гуђење на инструменту константно тече, без икакве паузе. Темпо извођења може да варира према способностима гуслара, док на ритам утиче врста и метрика текста (стихова). Тако су старије епске песме стваране у неримованим десетерцима. Неког динамичког нијансирања једва да је постојало, те је општи осећај такве музике једноличан и монотон.

Вековима су народни певачи - гуслари играли изузетно важну улогу у српској историји. Будући да у народу текстови песама, које обилују тематиком из времена отоманског ропства и националне борбе за независност, у почетку нису записивани, на гусларима је било да све те догађаје опишу и опевају, а затим их усменим путем преносе и на тај начин сачувају за нараштаје. Па иако је и по Вуку Караџићу, у времену у ком је живео, било тешко по српским местима наћи човека „да не зна гуђети, а млоге и жене и ђевојке знаду“ (Вук Караџић, 1824, Српске народне пјесме), ипак су јуначке песме по народу понајвише разносили слепи путници. Тумарајући од села до села, места до места, од куће до куће, застајали би, дохватили се гусала и запевали. Људи би их слушали, удељивали им и они би на тај начин преживљавали пишући даље о гуслама и гусларима.

Један од најпознатијих српских песника, гуслара – певача је Филип Вишњић (1767-1834). Ако је веровати белешци Лукијана Мушицког Вишњић се родио те 1767. у селу Горња Трнова, на Мајевици, у зворничкој нахији у Босни. Његова породична лоза вукла је корене од старина, па није чудо што се и у Филипу усадила патриотска народна клица српства и српског јунаштва, а вероватно би се придружио и јуначкој борби за ослобођење од турског завојевача, јер је још за време младости био сведок страдања више чланова своје фамилије од стране турске руке.

Нажалост, као осмогодишњи дечак Филип је прележао велике богиње што је за последицу довело до његове слепоће. Изгубио је вид, али му се развио дар за професионалног певача и творца јуначких песама. у народном стилу. Постаде он самоуки гуслар, који је прво започео гудети и изводити древне песме научене од других, а потом и властите спевао. С гуслама је крстарио по читавом босанском пашалуку и Херцеговини, допревши чак до Скадра, а 1809. године инспирисан устанком у Шумадији, пређе у Србију и тада поче да саставља своју нову епику. Вишњић је имао широк репертоар песничких творевина; најпре оних старих, касније и оригиналних које је изводио пред својом српском, хришћанском рајом, у местима кроз која је пролазио, али и муслиманских за припаднике турске популације пред којом је наступао. Теме својих епских песама налазио је у директној комуникацији са славним актерима тадашњих догађаја са којима се дружио, а један део и у оквиру оне ограничене актуелне књижевне продукције, која му је била доступна и позната. Међу Вишњићевим оригиналним песмама свакако треба издвојити: две о Светом Сави хагиографског карактера затим песму „Смрт Краљевића Марка“; песму о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића; и тринаест песама о Првом српском устанку под Карађорђем.

Након пропасти Првог српског устанка, Филипа Вишњића налазимо настањеног у селу Грк (данашњем Вишњићеву) у Срему. И мада су тада прилике биле другачије и ту је водио сличан начин живота; с гуслама је походио сремске, банатске, бачке и славонске средине. Људима је певао углавном властите песме испеване о српској буни. Нешто занимљивих и релевантних података о његовом животу и раду - гуслању, из тог периода остало је захваљујући перима Вука Ст. Караџића и Лукијана Мушицког. Вук се чак нашао с Вишњићем у манастиру Шишатовцу 1815. године и том приликом забележио седамнаест његових песама. Можемо закључити да су гусле Филипа Вишњића производиле посебно важне тонове у српској историји; гудио је он храбро и истинито и с гуслама својим представљао моћно оружје српско. А колико је и сам тога свестан био, док је бодрио своју браћу српску, понајбоље потврђују стихови Симе Милутиновића Сарајлије, спевани у Србијанки:

„Ха јунаци! Сви за светле пушке,

Ви за пишле! А ја ћу за гусле!

Бог је моћан, пак и мејдан Србски!

Те свак згађај, ка'ноб''ја их худни!”

Др Урош Дојчиновић

 

Посетиоци

Број прегледа чланака
2561972