Датум: .

ФИЛИП ВИШЊИЋ (1767- 1834), народни песник, гуслар

ФИЛИП ВИШЊИЋ (1767- 1834), народни песник, гуслар

Презиме је узео по мајци Вишњи с којом је рано изгубивши оца, живео у подрињском селу Међаши (Зворничка нахија). У детињству је ослепео од богиња. Када му је било двадесет година Турци су му убили четворицу стричева, а убрзо је и мати умрла, па се отиснуо на велика путовања по балканским земљама, од Бањалуке до Смедерева, од Скадра до Темишвара. Издржавао се прошњом певајући уз гусле.

У Србију је прешао 1809. "када се српска војска онога лета испреко Дрине натраг вратила и после тога до 1813. године једнако био је у Лозници". До тада је певао само научене песме, а када се прикључио устаницима, постао је "песник буне". После слома Првог српског устанка Вишњић је, са женом и децом, прешао у Срем, у село Грк (данас Вишњићево), где је остао до краја живота. Ту га је нашао Вук Караџић који је записао његове песме. Није више хтео да се враћа у Србију, иако га је Вук наговарао, "јер му је било врло добро у Срему: где год је дошао, људи су га због његових песама частили и даривали; сина је свога био дао у Грку у школу; имао је свога коња и таљиге, и чисто се био погосподио".

Од старих песама које је Вишњић обрадио и певао сачуване су само четири, а сматра се (то је и Вук тврдио) да их је испевао тринаест, међу којима су: "Почетак буне против дахија”, “Бој на Мишару”, “Кнез Иво Кнежевић”, “Смрт Краљевића Марка”, “Бој на Чокешини”, “Бајо Пивљанин и бегЉубовић, Милош Стоичевић и Мехо Оругџић”.

Др Божидар Ковачек, књижевник и професор универзитета, о Вишњићу је написао: "Све Вишњићеве песме инспирисане су збивањима у Првом српском устанку. Поред јасно изражене идеје борбе и ослобођења, оне садрже непролазне уметничке вредности, изванредну симболику и пластичне описе. Тим особинама Вишњић се ближи уметничкој књижевности српског романтизма. Иако пева сасвим у духу народне поезије, Вишњић има и својих индивидуалних одлика, али његова поезија ипак припада богатом комплексу народне уметности".

Анђелко Ердељанин