Main menu

АПОТЕКАРСТВО У ШИДУ

Шид се спомиње тек почетком 18. века. Године 1733. имао је 113 домова са 506 душа и спадао је у Војну границу. Када је средином 18. века реорганизована Војна граница, Шид је потпао под Дворску комору у Бечу и тај статус је погодовао његовом развоју. Исте године добија од Марије Терезије ранг града и право да одржава вашаре, али већ 1777. године извршена је нова реорганизација у којој су околна коморска села додељена спахијама, а Шид, са суседним Беркасовом, Унијатској бискупији у Крижевцима, као шидско властелинство, али је административно спадао под Жупанију. Шид је требало да постане центар за поунијаћење Срба у Срему, но акција је доживела неуспех. У првој половини 19. века место се брзо развијало, било је много занатлија и трговаца.

Такво је стање било у доба оснивања прве апотеке у Шиду. Битне промене у односима донела је 1848. година. За време Српске Војводине, Шид је у њеном саставу. Приликом реорганизације Сремске жупаније 1887. године, Шид је већ среско место. Центар трговине био је најпре уз поток Шидину. Касније се центар помера западно од потока, где је терен био виши и није био изложен поплавама. Тај правац развоја је још јаче изражен кад су подигнуте зграде Крижевачке бискупије, а када је Шид добио железницу, центар се помера према југу. Шид је 1814. године имао 3.065 становника, а 1887. године 5.916 становника.

Покушај да се отвори апотека 1842 - 1844. године

На жупанијској скупштини 19. маја 1842. расправљало се о молби Панчевца Лазара Теодоровића за отварање апотеке у Шиду. Није донета никаква одлука, јер молилац није доказао да има потребну стручну спрему нити средства за уређивање апотеке. Теодоровићева диплома публикована је тек на жупанској скупштини 3. јула 1843, а из ње видимо да је родом из Сремских Карловаца, да је дипломирао у Пешти 1840, у старости од 24 године, и из евиденције Медицинског универзитета у Будимпешти, да је положио испит са оценом „bene" (добар). Како није стизало никакво решење, Теодоровић је молио Жупанију да му саопшти на који начин ће да докаже да има потребна средства за отварање апотеке, јер му је диплома већ публикована. На жупанијској скупштини је решено да физик Фурјаковић на следећој скупштини реферише по том питању. Тек после два месеца Фурјаковић је поднео извештај на основу којег је Теодоровићева молба одбијена.

У врло опширном извештају, Фурјаковић оцењује да Теодоровић, не само што има прописану диплому, него је кроз праксу од више година добро верзиран у послу, да је савршено моралан и трезвен и да у свему одговара, али да отварање апотеке зависи и од локалних прилика, које нису сјајне, и Фурјаковић сматра да је сувишно да се отвори апотека у Шиду или било где у Жупанији и свој став образлаже многим аргументима. Шид је удаљен само једну (поштанску) станицу од Илока, чија апотека има тако мало прихода, да је њен бивши власник Јосеф Лудвиг (власник до 1842. године) морао да буде паробродски агент, заступник лутрије и још да се бави економијом. Садашњи апотекар Карло Лудвих, још неожењен, једва живи од апотеке, а како ће моћи да живи ако се отвори апотека и у Шиду? А како ће тек моћи да живи шидски апотекар? Фурјаковић се због тога боји да би оба апотекара могла да прибегну несолидном раду да би повећали приходе погоршањем квалитета и квантитета лекова, надрилекарством и другим несолидним радом. Ко их може надзирати, пита се Фурјаковић. Шид нема ни лекара ни хирурга. Покојни шидски хирург Хут, који је уживао поверење народа, а имао је и приручну апотеку, умро је после преко 30 година рада скоро у беди, иако није луксузно живео нити издржавао бројну породицу. Сада у Шиду нема ни лекара ни хирурга, а товарнички и ердевички хирург, који обојица имају приручне апотеке, неће трошити лекове из шидске апотеке, него из вуковарске, односно илочке. Ердевик има далеко боље везе са Илоком, центром властелинства у које спада, него са Шидом. Хирурзи са подручја суседне Војне границе снабдевају се из штапских места (у овом случају је то Митровица). Околна већа села: Чалма, Манђелос, Лежимир, Дивош, Бингула и манастири Шишатовац и Кувеждин, такође су ближи митровачкој или илочкој апотеци, него Шиду. Затим Фурјаковић анализира трошкове апотеке и мисли да апотекару треба за одржавање свог живота, за плаћање кварира пригодног за становање њему и породици, па и за саму апотеку, материјалку, лабораторијум и подрум, за плаћање помоћника, лаборанта и служавке и за потребе огрева, најмање 60 форинти годишње. Пита се како ће апотекар, код малих залиха и прихода, да прибави толику суму и где је награда за његов труд, где су камате на уложени капитал. Уз такве услове, слабо ко може нешто да заради и да стави на страну за старост. Фурјаковић сматра да, због малог броја богатијих породица, трговаца и занатлија са њиховим намештеницима, у Срему на једну апотеку треба 30.000 становника, док је у Бечу само 5.000 становника по апотеци, „јер култура нашег народа по овом питању заостаје за један век" („...quia Cultura populi nostri in hoc quaestionato puncto adhuc uno saeculo retardata est”). Народ нема поверења ни у лекове ни у лекаре, тражи домаће лекове или се препушта судбини и тражи помоћ од реликвија по манастирима. Запушта болест и тиме чини непоправљиву штету. Народ је тако сиромашан да једва плаћа контрибуцију (порез), па ако и добије лекове на рачун Жупаније, не користи их континуирано нити се придржава прописане дијете, а да не говори о несретном утицају хомеопатије и хидропатије на приходе апотека и апотекара. Због свега тога сматра да нема места отварању апотеке.
Двадесет трећег јануара 1844. поднео је жалбу и илочки апотекар Карло Лудвиг. На жупанијској скупштини сутрадан решено је да се Теодоровићева молба одбије, не обавештавајући уопште о његовој молби Намесништво. Теодоровић се није жалио, вероватно је видео да нема никаквих изгледа. Аутор не зна шта је радио после неуспелог покушаја у Шиду. У Панчеву није имао апотеку.

АПОТЕКАРСТВО У ШИДУ

Оснивање апотека

На жупанијској скупштини 12. априла 1847, расправљало се о молби Аугуста Козјака да отвори апотеку у Шиду. У молби Козјак наводи да се из дипломе, коју је већ раније поднео на публикацију, види да је магистар фармације, а прилаже још и сведочанство о пракси после стечене дипломе. Поседује потребна средства за опрему апотеке, која може у свако доба да прикаже и моли да се пошаље лице коме ће приказати новац. Прилаже потврду Шидског властелинства из којег се види да је прека потреба да се у Шиду отвори апотека, а Козјак потребу за апотеком аргументује констатацијом да у жупанији, која броји преко 100.000 житеља, постоје само три апотеке (Вуковар, Илок и Рума), док их у другим жупанијама има више, и све имају добре приходе. Још се из потврде властелинства, и из саме молбе, види да су становници Шида сакупили већу суму за изградњу стана за лекара и да ће властелинство давати лекару дотацију. Козјак сматра да ће после отварања апотеке и више лекара да се настани у месту.

На жупанијској скупштини решава се да се Козјакова молба са мишљењем физика упути Намесништву. Мишљење физика није сачувано, али из свега произилази да је морало да буде повољно. Намесништво је 25. маја 1847. одговорило да се молиоцу одобрава отварање апотеке, под условом да то буде лично право и да апотека буде званично прегледана, пре него што буде пуштена у промет. На жупанијској скупштини од 9. децембра 1847. чита се извештај физика о отварању апотеке и о њеном стању. Види се да Козјак нема ни помоћника ни приправника, да је апотека у главној улици, у туђој кући и влажној. Да метеријалка прокишњава, таван је изложен диму, а лабораторијум смештен у тесној кухињи, изложен пожару. Од књига има сам офармакопеју и таксу. Од утензилија било би пожељно да има још и стаклену реторту. Отрови се чувају по пропису, у посебном ормару под кључем. Лекови по количини и квалитету одговарају, ни хемијским реакцијама није утврђена неисправност. Затим се у Записнику набраја низ новоуведених лекова које апотека има на залихи. Апотека се даје на јавну употребу с тим да апотекар набави фармацеутске и хемијске књиге, стаклени апарат за дестилацију и да настоји да нађе погоднију зграду.

Аутор сматра за потребно да истакне неке разлике између поступка код Теодоровића и код Козјака. Поступак у вези Теодоровића трајао је скоро две године, а предмет уопште није послат Намесништву, које је по тадашњим прописима било надлежно да одлучи да ли треба у неком месту да се отвори апотека или не. Молба Козјака, укључивши и позитивну одлуку Намесништва, решена је за два и по месеца. Жупанија тражи да Теодоровић докаже да има потребна средства за уређење апотеке, али се не одређује начин на који то има да докаже, а код Козјака је била довољна његова изјава. У актима нема ни трага о томе да је то неко проверавао.

Физик Фурјаковић у извештају каже да у Срему на једну апотеку треба бар 30.000 становника, па је непотребно да се отвори још једна апотека. Козјак у молби наводи скоро исте бројке, али са другим закључком: да Срем има преко 100.000 становника, па би, по угледу на друге жупаније, требало да има више од три апотеке, колико је тада имао. За три године (од 1844. до 1847. године) прилике се сигурно нису битно измениле, поготово не што се тиче здравствене културе становништва. Из извештаја Фурјаковића се види да би Теодоровић требало да има добро опремљену апотеку са помоћником и лаборантом. Шид у време подношења Козјакове молбе још увек нема лекара и хирурга. Властелинство је повело акцију да се будућем хирургу дају извесне олакшице. Док Фурјаковић наводи много разлога против отварања апотеке, физик Стреим (Фурјаковић је тада био већ пензионисан) у другом поступку нема ништа против отварања апотеке.
Из свега тога могло би се закључити да је Теодоровић као Србин и православац био непожељна особа у Шиду, где се радило на поунијаћењу Срема. Католик Козјак је уз своју молбу добио врло повољно мишљење Шидског властелинства (власништво Крижевачке унијатске бискупије).

Апотекарска породица Козјак

У неколико места у Срему, у раздобљу од 102 године (1847-1949), било је четири апотекара са именом Аугуст Козјак. Сви су у сродству, иако не увек по директној линији.
Аугуст I Козјак родио се 24. септембра 1816. у Сремским Карловцима, од оца Андрије, учитеља у карловачкој немачкој школи и матере Магдалене Милер. Дипломирао је у Пешти 1838, са оценом „satis bene" (доста добар). Убрзо после дипломирања, учитељ Андрија је затражио за свог сина пасош да би путовао у Букурешт и добија га. Већ 1. септембра 1838. Аугуст је добио место у апотеци „Код Апола" Раulа Кleuscha (Клојш) у Букурешту, где остаје 14 месеци. Потом ради пет месеци у апотеци Ј. С. Наmfvogelau у Руми, затим шест месеци код апотекара Stephana Oravetza (Стефан Оравец) (место је нажалост нечитко написано, могло би се прочитати као „Тоkschar", али то место аутор није нашао у њему приступачним атласима и фармацеутским алманасима), па 12 месеци код дворског апотекара Аdolfa Stegea у Букурешту. Све ово види се из потврда о пракси. Јануара 1848. је прешао у Београд и тражио дозволу за отварање апотеке у Шапцу или Јагодини. Према мишљењу шабачког физика за апотеку, у Шапцу није било услова, а од Јагодине ја сам одустао, сматрајући да тамо нема услова за опстанак апотеке. Потом се опет враћа у Букурешт и ради у апотеци Саrla Friedricha Eitela (Карл Фридрих Ајтел). Према породичном предању, он се у Букурешту оженио ћерком пољског избеглице, затим се враћа у земљу и отвара апотеку у Шиду.

АПОТЕКАРСТВО У ШИДУ

Према истом предању и тврдњи једног Шиђанина, који се занима за прошлост Шида, апотека је најпре била уз поток Шидину, где су се онда налазиле занатлије и трговци. Кућа је била покривена трском, а то би се слагало са констатацијом о стању куће у првом записнику о прегледу апотеке приликом отварања. У другом сачуваном записнику о прегледу апотеке, стање је сасвим добро. „Кућа лекарније јест туђа, али за лекарницу способна, лепо спремита и у сваком смотрењу трудољубивост и искусност апотекара показује". Истина, нема докупљених књига. Стање прибора је добро и има га у довољном броју. Сви лекови наравни и по науки сачињени тако, да се лекарница Schidska праведно фалити може.“ Нема помоћника, али има приправника Александра Емануела, родом из Вршца, који је касније био апотекар у Ковину, у Банату. Аутор није могао да утврди да ли је кућа која се спомиње у записнику она уз поток у којој је отворена апотека, али поправљена, или се апотека у то доба већ преселила на другу локацију, у кућу на нешто узвишенијем месту, где се данас налази кућа звана „стара пошта" у Лењиновој улици бр. 40.

Прве деценије рада апотеке нису текле глатко. Из записника жупанијске скупштине од октобра 1866. дознајемо да су у апотеци Козјак нађени неки недостаци. Није наведено да ли се ове замерке односе на зграду или на рад апотеке. То мора да су били већи недостаци, јер из акта Намесништва у Загребу дознајемо да оно налаже да се под претњом губитка апотекарске дозволе апотека доводе у добро стање и да се са људима уљудније поступа. На споменутој скупштини се закључује да ердевички судац и жупанијски физик изађу на лице места и да нареде Аугусту Козјаку да недостатке исправи најдуже до 1/13. 12. 1866. и да са људима уљудније поступа, иначе ће се поднети предлог за губитак лекарне. Срески судац ће лично, а физик путем ранара бдети да се наредба изврши. На седници жупанијске скупштине 10/22. 12. 1866. се извештава да је физик Streim прегледао апотеку и да се записник о прегледању пошаље Намесништву. Мора да је већина недостатака била отклоњена, јер више нема речи о одузимању дозволе. Недостаци шидске апотеке се спомињу још и следеће године, али се не наводе какви су. Касније, до 1874, докле има делимично сачуваног архивског материјала, не налазимо више ништа о шидској апотеци, вероватно више нема проблема.
У прилог томе да се стање потпуно поправило говори и податак да је Аугуст Козјак временом стекао углед савесног апотекара, врло способног и вредног човека, а да је био такав може да се закључи и из тога што је апотека напредовала и што је он временом стекао велики иметак, јер се 1892. године, у извештају Сремске жупаније, спомиње као велепорезник, 57. по реду, далеко испред земунског апотекара Каrla Treschtsika, који је последњи на списку, на 74. месту.

Аугуст I Козјак је имао интереса и за стручни живот, јер је био члан-оснивач Аllgemeine osterreichischer Apotheker Vereina (Општег аустријског апотекарског удружења).
Решењем Хрв. зем. владе бр. 49532 од 10. 4. 1890. узет је на знање пренос апотеке на Милана Емила Козјака, сина Аугуста I, који је умро у Шиду 1893. године.
Емил Козјак је рођен у Шиду 1866. године, гимназију је похађао у Новом Саду, од 1881. године био на пракси у очевој апотеци, а дипломирао је у Бечу 1888. Емил је био још способнији од свог оца. Да је био богат човек види се из тога што је стално спадао у велепорезнике, па је са 57. места по висини цензуса на ком је био његов отац, дошао на 27. место, а цензус од 801,44 круне, 1896. се повећао на 2540,78 круна 1917. године.

На месту споменуте друге локације, куда је по свему судећи још Аугуст I преселио апотеку, Емил је око 1890-1900. године сазидао нову лепу приземну кућу, коју Шиђани данас зову „стара пошта". У згради према главној улици биле су просторије апотеке и стан апотекара. Иза зграде је био повећи парк, а на дну плаца велико економско двориште са споредним зградама у које се улазило из споредне улице.

Апотека се према евиденцијама Гремијума звала „Код лава", а према пропису апотека у извештају Гремијума „Код златног лава". У вратима која из официне воде у лабораторијум налазило се матирано стакло на којем је приказан лик лава.

Године 1925/26. Емил је подигао нову једноспратну кућу за апотеку и стан на углу у самом центру места, данас Улица Бориса Кидрича 1, где се још до скоро налазила апотека. Емил Милан Козјак је умро у Шиду 23. 5. 1933.
После очеве смрти, решењем Министарства социјалне политике и народног здравља 1933. пренета је апотека на Емиловог сина Ђуру Ђоку Козјака.
Ђура је рођен у Шиду 1902. године, а дипломирао је у Загребу 1924. године. Ђура је био пријатељ шидском сликару Сави Шумановићу и имао је много његових слика. Неке од њих се данас налазе у Музеју савремене уметности у Београду.

Године 1942. Ђура је са породицом избегао у Вараждин, одакле је била женина породица. Његова (друга) жена била је ћерка Хинка Кризмана, адвоката и политичара, министра у Југославији између два рата и касније члана Извршног вијећа СР Хрватске. После ослобођења Ђура се вратио у Шид и 6. 10. 1945. му је одобрено да отвори апотеку. Али већ 20. 11. ова је одлука стављена ван снаге и цео предмет је упућен Среском народном суду на решавање. Одлуком овог суда у Шиду враћена је апотека Ђури и он ју је водио до откупа 1949. године, затим је био управник Народне апотеке у Шиду до 1953, потом је прешао у Загреб и радио у Централној апотеци у Загребу. Умро је после дуге и тешке болести 25. 1. 1959. Од његове деце нико се није посветио фармацији.

Занимљиво је да је намештај за шидску апотеку у згради званој „стара пошта" радио апотекар Емил Козјак власторучно. Столарија му је била хоби. Стилски намештај шидске апотеке, на локацији у улици Бориса Кидрича 1, набављен је тек у трећој деценији 20. века. Овај намештај у „алтдајч" стилу са врло богатим, ручно рађеним, резбаријама израдио је 1927. године шидски столар Фабијан Бертић, а резбарије је радио један резбар из Бачке Тополе. Писаћи сто у апотеци израдио је накнадно, четрдесетих година 20. века шидски столар Душан Ђурин. Овај намештај, иако не већ потпуно комплетан, донедавно је служио својој сврси. Истовремено са намештајем официне рађен је и намештај за материјалку исте апотеке у истом маниру, али са далеко скромнијим декоративним елементима.

Др Милан Мићић

 

Посетиоци

Број прегледа чланака
2583710