ШИДСКЕ КУПАЧИЦЕ

С почетком четврте деценије прошлог века почиње Шумановићева изолација. Повукавши се на село, он је прекинуо сваки контакт с прошлошћу, уколико су ту прошлост сачињавали људи. Тај прекид је био одлучан за место његове уметности у културном животу земље; барем онога часа. У том смислу одиграо је прилично незахвалну улогу: тај прекид деловао је на друштвену смрт уметника. Након 1931. године, пуних двадесет година, у оној безумној свакодневној трци, име овог сликара било је заборављено. Једино је изложба 1939. у Београду била доказ да је сликар још жив. Није била довољна афирмација до 1930. године. Сваки сликар који лично, и то на лицу места, није учествовао у вазда актуелној конкуренцији, био је брисан из списка постојећих. То се десило и Шумановићу. Ни његова бурна конструктивистичка прошлост, ни популарност у времену „Прољетног салона", ни слава париских критика, нису одолели тихој борби свакидашњице. Тако брзо није ваљда био заборављен ни један уметник у нашој прошлости, а опет тако много времена није било потребно ни једном до поновне рехабилитације. Упркос огромном опусу каквим се једва ко може похвалити и упркос несумњивим квалитетама тога опуса, процес његове рехабилитације спор је до мучности.